Pi­še: Dra­gan Ko­pri­vi­ca


Da ne­ma­mo sa­mo mi iz opo­zi­ci­je kri­ti­ke na ra­čun da­na­šnjih vla­sto­dr­ža­ca do­kaz je i što sam slič­no čuo i od jed­nog če­sti­tog čo­vje­ka iz vla­sti! A u Cr­noj Go­ri, ze­mlji ču­da, ta­kva je kli­ma da i ta­kvih ima. A dis­kret­no mi je re­kao slje­de­će: „Čud­no je za Cr­nu Go­ru ka­ko ovi, mo­ji, po njoj oru li, oru. A ja vje­ru­jem Bo­gu da joj oni i da­lje ni­šta ne mo­gu. Valj­da ta­ko mo­ra, da op­sta­ne Cr­na Go­ra.“
Na­kon ta­kve ne­ho­tič­no sti­ho­va­ne iz­ja­ve iskre­no ga za­mo­lih da poč­ne da pi­še po­e­zi­ju, i slo­žih se da u na­šem dez­or­ga­ni­zo­va­nom dru­štvu jed­no or­ga­ni­zo­va­no dru­štvan­ce har­či dr­ža­vu. Ali Cr­na Go­ra ipak op­sta­je, i čak bi­va ja­ča od svo­jih iz­ra­blji­va­ča. A svi, ko­ji mi­sle da je ras­ku­bu, grd­no se va­ra­ju da od nje ne­će ni­šta osta­ti. Sa­ma so­bom će se od­bra­ni­ti, mo­žda i otre­sti te svo­je usre­ći­te­lje, ko­ji upor­no spro­vo­de svoj pro­e­vrop­ski pro­je­kat „Hi­lja­du i jed­na muć­ka“.
Ne­vi­đe­na vi­tal­nost iz­nu­tra na­pad­nu­te ze­mlje za­i­sta je za di­vlje­nje, i ru­bri­ku „Vje­ro­va­li ili ne“. A gra­đa­ni bar vje­ru­ju da će eli­ta za ski­da­nje kaj­ma­ka, kad već ta­ko vo­li nov­ča­ni­ce, bi­ti pre­po­zna­ta i pre­ko no­ve ko­va­ni­ce. Ne­kad smo dr­vljem i ka­me­njem za­si­pa­li ta­ko­zva­ne jag­njo­fu­ke, ko­ji su, is­po­sta­vlja se, za ove da­na­šnje bi­li čed­ni i ne­vi­ni upra­vo kao jag­njad. A ako su ti biv­ši gur­ma­ni slu­čaj­no i gric­nu­li ne­ko neo­pre­zno jag­nje ko­je je za­lu­ta­lo na ra­žanj, ovi da­na­šnji bi po­je­li svu ze­mlju Cr­nu Go­ru na­mjer­no. Ta­ko ne­kad ima­do­smo jag­njo­fu­ke, a sad ima­mo ze­mljo­fu­ke.
Za­to jag­njo­fu­ci u da­na­šnjem svje­tlu osta­ju kao tu­žni, tra­gi­ko­mič­ni ama­te­ri. Kao di­le­tan­ti na ni­vou isto­rij­skih na­iv­či­na, jer su od Cr­ne Go­re tek sim­bo­lič­no čup­ka­li. Po­red to­li­ko mo­ra i kop­na, po­red to­li­ko op­šti­na, sve ljep­ših od ljep­ših za muć­ke, po­red sve­ga što im se nu­di­lo na iz­vol’te, oni udri po jag­nja­di­ma, kao Mak­sim po di­vi­zi­ji. Ape­ti­ti sa­vre­me­nih ze­mljo­fu­ka, ko­ji har­če lju­ba­zno se smi­je­še­ći s TV-ekra­na, por­ta­la i na­slov­nih stra­ni­ca, ne­u­po­re­di­vo su kon­kret­ni­ji.
Ali da ne bje­še na­red­bi sa Za­pa­da, krup­ne ma­hi­na­ci­je ras­ko­mo­će­nih vla­sto­dr­ža­ca osta­le bi i da­lje is­pod cr­ve­nog te­pi­ha, po ko­jem su i ga­zi­li, kao i po na­ro­du. Ova­ko, od op­šti­ne do op­šti­ne obje­lo­da­nju­ju se afe­re. Na­rav­no, ne­ke ključ­ne će te­ško ugle­da­ti svje­tlo da­na. Uglav­nom, na­re­đu­ju ovi iz­va­na, a ovi iz­nu­tra za­ta­ška­va­ju šta mo­gu, a šta ne mo­gu pla­si­ra se u jav­nost. Ne bi bi­lo iz­ne­na­đe­nje ni da je ri­ječ i o me­đu­sob­nim ob­ra­ču­ni­ma stru­ja u vla­sti, pa ako ti ras­krin­kaš mog, on­da ću i ja tvog. Uglav­nom, zbog ta­kvih bi­se­ra štam­pa se do­bro pro­da­je, što je di­rek­tan do­pri­nos fi­nan­sij­skoj sta­bil­no­sti no­vin­skih ku­ća.
U sva­kom slu­ča­ju, na pi­ta­nje: jag­njo­fu­ci, ili ze­mljo­fu­ci, mi će­mo se ipak ra­di­je opre­di­je­li­ti za ove pr­ve, uz slo­gan: „Jag­njo­fu­ci su bi­li bo­lji..!” I za­to, nek se vra­te, sve je nji­ma opro­šte­no, pa i tih par jag­nja­di. Šte­ta što su i si­la­zi­li sa vla­sti, jer smo na­kon njih, lo­ših, do­bi­li ne­u­po­re­di­vo go­re...
A ova ko­lum­na, za­hva­lju­ju­ći iskre­noj ocje­ni ono­ga iz vla­sti, pred­sta­vlja još je­dan do­kaz da je vlast uvi­jek in­spi­ra­tiv­na. I po­red to­ga što ime tog ati­pič­nog li­ca iz kru­go­va re­ži­ma osta­je u pu­noj dis­kre­ci­ji. Pra­vi­la igre mo­ra­ju se po­što­va­ti.